Urbani fenomen otkriva društvo

Autor: Leon Bauer

Pravo na grad – teorija

Činjenica je da živimo u eri u kojoj ideali ljudskih prava zauzimaju centralno mesto u društvenom diskursu, ali taj diskurs, koncipiran na individualističkim osnovama i ideji o privatnom vlasništvu, na bilo koji način ne ugrožava hegemoni status (neo)liberalne ideologije zasnovane na tržišnoj logici (Dejvid Harvi, 2013:25). Ovako koncipiran ideološki sistem ljudsko pravo isključivo posmatra kao individualno pravo, dok se različiti oblici kolektivnog prava brišu iz javnog diskursa i tek u specifičnim društvenim okolnostima prava radnika, žena, etničkih, verskih, seksualnih i drugih manjina izbijaju u prvi plan. U ovom radu bavićemo se jednim drugim vidom kolektivnog prava – prava na grad.

         Ako je grad zaista “čovekov najdosledniji i, u celini, njegov najuspešniji pokušaj da rekonstruiše svet u kojem živi prema svojim željama”, onda je ključno pitanje koje bi sebi trebalo da postavimo po čijim željama se grad iznova rekonstruiše? [1] Ko polaže pravo na rekonstrukciju grada? Ko polaže pravo na grad? Da bismo odgovorili na ova pitanja neophodno je dublje protumačiti teorijski koncept prava na grad, odnosno razumeti elementarne teorijske postavke na kojima on počiva.

         Koncept prava na grad se prvi put javlja u okviru teorijskog stvaralaštva francuskog sociologa i filozofa Anrija Lefevra. U svom eseju Pravo na grad iz 1967. Lefevr sa marksističkih teorijskih postavki pokušava da (re)interpretira fenomen urbanog prostora. Sve do Lefevra, još od Engelsovog spisa The Housing Question iz davne 1872., retko ko se od postojećih istorijsko-materijalističkih mislioca bavio pitanjima prostorne dimenzije društvenog života. Razloge za zapostavljanje pitanja urbanog fenomena u okviru marksističke misli možemo samo da pretpostavimo, ali činjenica je da se marksistička misao snažno vezala za fabrički proletarijat i da su se teorijski okviri istorijsko-materijalističke nauke određivali u odnosu na klasnu borbu proletarijata koja proizilazi iz eksploatatorskog načina proizvodnje u kapitalizmu. Time pitanja vezana za urbane fenomene u okviru teorije radničkog pokreta ostaju u određenoj meri zapostavljena.

           Lefevr je prostor teorijski koncipirao kao društveni proizvod i kao mehanizam reprodukcije postojećih društvenih odnosa u kapitalizmu (Anri Lefevr, 1992). Ova konceptualizacija prostora se radikalno razlikovala od dominantne koncepcije prostora koja je bila zastupljena u tadašnjoj urbanoj sociologiji, kao “praznog kontejnera” ispunjenog ljudskom akcijom. “Zamisliti prostor kao “okvir” ili kontejner u kojeg ne može biti stavljeno ništa što nije manje od tog primatelja, zamisliti da taj kontejner nema druge svrhe od one da čuva ono što je u njega pohranjeno – ovo je verovatno početna greška.”[2]

              Ova greška je posledica ideološkog poimanja društvene stvarnosti prisutne u teorijskim postavkama različitih stručnjaka (od urbanista i sociologa do arhitekata) koji se bave prostornim pitanjima, a utemeljena je u njihovoj veri da su oni ti koji stvaraju i uređuju društveni život ispunjavajući prazan prostor svojim kreacijama. Ideologija prostornih stručnjaka je mehanizam vladajuće klase posvećen održavanju postojeće društvene strukture, a svaki oblik promene koji dolazi odozdo i koji se nalazi u suštinskoj suprotnosti sa planom nametnutim odozgo percipira se kao oblik društvene devijacije, a ne kao proizvod dinamike društvene stvarnosti.

“Izgleda da urbanisti ne znaju ili se prave da ne znaju da se oni sami nalaze u proizvodnim odnosima; da ispunjavaju njihove odredbe. Oni izvršavaju, dok smatraju da upravljaju prostorom. Podčinjavaju se jednoj društvenoj zapovesti koja se ne odnosi na neki predmet niti na neki proizvod (robu) već na jedan globalni objekt, taj vrhovni proizvod, taj zadnji predmet razmene: prostor.” (Anri Lefevr, 1974:173)

            Iz ovog razloga ne možemo tvrditi da je prostor nepolitičan i da je kao objekat naučnog istraživanja odvojen od ideološkog sadržaja. Upravo suprotno, prostor je u onoj meri podložan ideološkim interpretacijama u kojoj se on predstavlja kao neutralan predmet objektivne naučne analize. Strategija uz pomoć koje vladajuća klasa koristi urbanu sredinu kao sredstvo za očuvanje svoje dominacije nad nižim slojevima u društvu na najbolji mogući način oslikava političnost prostora. Paradigmatski primer očuvanja dominacije vladajuće klase nad nižim slojevima putem prostorne revitalizacije i rekonstrukcije urbanog ambijenta je Osmanova rekonfiguracija urbane strukture grada Pariza sredinom 19. veka.

              Društvena kriza koja je pogodila Evropu 1848. bila je jedna od prvih naznaka problema vezanog za neiskorišćenost viška kapitala i radne snage. Revolucija koju su podigli nezaposleni radnici i socijalni utopisti kako bi rešili problem kapitalističke pohlepe i nejednakosti u najvećoj meri je pogodila grad Pariz. Vladajuća klasa na čelu sa Luijem Bonapartom osim što je pribegla oštroj političkoj represiji kako bi sprečila dalje širenje novonastalih društvenih pokreta morala je da se suoči i sa problemom viška kapitala i radne snage. Rešenje je pronašla u megalomanskim infrastrukturnim investicijama kod kuće i u inostranstvu, a Osman je zadužen da rukovodi radovima na rekonfiguraciji Pariza. Osman je u potpunosti uspeo da transformiše dotadašnji opseg u kojem je zamišljen urbani proces, u celini izmenivši Pariz (Dejvid Harvi, 2013:29,30).

                 Izgradnjom širokih bulevara, rekonstrukcijom čitavih okolnih naselja i spajanjem različitih kvartova Pariz je dobio novi izgled i namenu. Centar grada više nije bio mesto za život radničkih slojeva koji nisu bili u mogućnosti da plaćaju visoku rentu u novoizgrađenim stambenim prostorima. Promenom gradske infrastrukture promenjen je i načina života u gradu Parizu. “Pariz je postao “grad svetlosti”, grandiozni centar potrošnje, turizma i zadovoljstva – kafei, veliki diskonti, modna industrija, veličanstvene izložbe u celosti su izmenili urbani način života tako da je bilo moguće apsorbovati ogromne viškove kroz krajnji konzumerizam (koji je jednako uvredio tradicionaliste i isključio radnike)”[3]

                Nakon finansijske krize izazvane krahom kreditnih struktura 1868. Osman biva uklonjen sa pozicije rukovodioca urbanog programa grada Pariza. Francuska ulazi u rat sa Nemačkom i u novonastalom haosu rađa se Pariska komuna, kao najrevolucionarniji urbani događaj pokrenut od strane proletarijata u dotadašnjoj istoriji, ali posle dva meseca Komuna je osvojena od strane francuske armije (Dejvid Harvi, 2013:31).

               Ovo je samo jedan u nizu primera koji dobro oslikava na koji način vladajuća klasa pokušava da reši društvenu krizu putem procesa urbanizacije izazvanu nagomilavanjem viškova rada i kapitala i na taj način održi sebe na vlasti. Potreba za apsorpcijom nagomilanog viška jedan je od ključnih zadataka moderne vlasti zarad održavanja kapitalističkog društveno-ekonomskog uređenja. Stvar je vrlo prosta – stepen urbanizacije prati liniju ekonomskog rasta. Stalna potreba za ostvarivanjem viška vrednosti (profita) koji pokreće kapitalizm, od njegovog nastanka pa sve do danas, izaziva kolosalne urbanizacijske procese i neverovatne transformacije urbanog života. “Za poslednjih dvadeset godina više od stotinu gradova prešlo je prag od million stanovnika, dok su mala sela poput Šendžena, izrasla u ogromne metropole od šest do deset miliona duša.”[4]

              Harvi objašnjava da je urbanizacija oduvek bila klasni fenomen, jer se viškovi uvek izdvajaju iz jednog određenog mesta i od nekog, a kontrolisani su od strane manjine. Iako smatra da je ovo opšta situacija tipična za sva civilizovana društva u svim istorijskim periodima ona zadobija drugu vrstu dinamike u kapitalizmu. Naime, kapitalista ima za cilj da ostvari što veći profit, a da bi to učinio neophodno je da proizvede što više proizvoda (time stvarajući višak) koje zahteva urbanizacija. Na taj način višak kapitala pokreće urbane procese koji omogućavaju dalju oplodnju kapitala. Potreba da se višak kapitala apsorbuje kroz proces urbanizacije je motorna snaga za izazivanje ekonomskih i socijalnih kriza (Dejvid Harvi, 2013:27).

                 Lefevrov esej Pravo na grad pisan je za stogodišnjicu proslave izdanja prvog toma Kapitala i sa sobom nosi određeno političko značenje za radnički pokret (Dejvid Harvi, 2013:13). Ono se ogleda u tome što je Lefevr uspeo da do određene mere rekonceptualizuje shvatanje fabričkog proletarijata kao avangarde i nosioca revolucionarne društvene promene. U svom eseju insistira na urbanom (ne više samo fabričkom) proletarijatu kao kjučnom nosiocu revolucionarne promene. Urbani proletarijat je po Lefevru desetkovan, heterogen, ali čvrsto vezan za deo urbanog prostora u kojem živi.

                 Ono što po Lefevru vezuje moderni proletarijat nije više samo fabričko postrojenje sa svojim eksploatatorskim načinom proizvodnje, već pre svega specifičan način života tipičan za deo grada u kojem je nastanjena radnička klasa. “U većem delu zemalja razvijenog kapitalističkog sveta fabrike su ili nestale ili se njihov broj toliko smanjio da je klasična industrijska radnička klasa desetkovana. Ako u naše vreme treba da se pojavi neki revolucionarni pokret, bar u našem delu sveta, problematičan i dezorganizovan “prekarijat” je ono na šta se mora računati”[5] [6]

                Lefevrova istorijsko-materijalistička analiza o značaju urbanog prostora u klasnoj borbi i njegova teza o urbanom proletarijatu naišle su na oštre kritike ne samo od strane njegovih drugova iz Komunističke partije Francuske, već i od strane mnogih marksističkih teoretičara iz redova akademije. Tako su pojedini marksistički teoretičari (među kojim se ističe Manuel Kastels) sam koncept “urbanog” smatrali u toj meri problematičnim da su ga shvatali kao ideološku konstrukciju kapitalizma pomoću koje se vrši prikrivanje klasnih sukoba, a samim tim dolazi do određene vrste depolitizacije u organizaciji društva. “To je invertiranje problematike jer se tvrdi da društvena organizacija ne ovisi o društvenoj situaciji, klasnim odnosima, klasnoj borbi, itd., nego jednostavno o prirodnim, prostornim, tehničkim i biološkim uslovima. Svaka stvarna osnova akcije treba da se invertira u tehničke termine, a urbano planiranje tehnokrata zamenjuje političku debatu između političkih grupa.”[7]

            Ključna ideja koja na neki način spaja Kastelsovu i Lefevrovu misao, a dobija svoj najjasniji oblik u Harvijevom radu je koncept proizvodnje prostora. Pomenuti autori stavljaju akcenat na ulogu prostora u reprodukciji kapitalističkih društveno-ekonomskih odnosa, jer proizvodni odnosi usmeravaju proizvodnju prostora u onom smeru koji im omogućava konsolidaciju i obnavljanje, kao i dalji rast kapitala.

Ono što se dogodilo jeste da je kapitalizam uspeo u tome da ublaži (ako ne i razreši) svoje unutrašnje protivrečnosti kroz čitav vek i sto godina nakon “Kapitala”, uspeo je zadržati rast. Ne možemo izračunati po kojoj ceni, ali znamo kojim sredstvom – kroz zauzimanje prostora, kroz proizvodnju prostora. (Anri Lefevr, 1976:21)

        Dominantna misao o prostoru nas uči da posmatramo samo ono što je u prostoru trenutno uočljivo, ali na taj način se zanemaruje dinamika reprodukcije prostora samog, zaboravlja se kako je prostor “nastao”, zašto je baš takav kakav jeste i po čijim željama je oblikovan. Ovo sa sobom nosi ozbiljne ideološke implikacije, jer se prostor u kojem se nalazimo posmatra kao nešto što je prirodno dato. Takva koncepcija podrazumeva određenu vrstu neutralnosti prostora, odnosno njegove nepolitičnosti, što bi značilo da se politika dešava unutar prostora i da ne igra nikakvu ulogu u njegovoj (re)konstrukciji.

         Ono što je verovatno inspirisalo Lefevra da se posveti pitanju urbanog fenomena je nagla transformacija svakodnevnog urbanog života u gradu Parizu u periodu 60-ih godina 20. veka, ali ne transformacija kao takva, već način na koji je ta transformacija izvedena. Lefevr je bio kritičan prema urbanizaciji Pariza koja je po ovom autoru sprovedena krajnje birokratski i nedemokratično, a kao takva bila je vesnik nadolazeće društvene revolucije. Urbana revolucija koja je preplavila ulice Pariza maja ’68 se na kraju okončala porazom proletarijata i nižih srednjih slojeva iz redova studenata. Na ovaj pokušaj revolucije vladajuća klasa je odgovorila na sada već dobro poznat način. Različitim infrastrukturnim projektima smanjena je nezaposlenost, dok je rekonfiguracija urbanog prostora imala za cilj da desetkuje i izoluje radništvo, a:

“…kulturne transformacije u urbanom životu, koje su se naknadno pojavile, kao što se ogoljeni kapital prerušio u fetišizam robe, marketing niša i urbani kulturni konzumerizam, igrale su ulogu koja je bila daleko od naivne, u postšezdesetosmaškoj pacifikaciji (na primer, časopis “Liberation”, koji je osnovao Žan- Pol Sartr sa svojim saradnicima, postepeno se menjao od sredine 1970-ih, da bi postao kulturno radikalan i individualistički orijentisan, premda politički ravnodušan, pa čak i antagonistički nastrojen prema ozbiljnoj levici i kolektivističkoj politici).”  (Dejvid Harvi, 2013:14)

        Danjašni urbani pokreti koji su nastali okupljajući se oko ideje prava na grad teško da imaju ozbiljne veze sa Lefevrovim nasleđem. Oni su pre proizvod dubokih protivrečnosti izazvanih snažnim kontrarevolucionarnim zaokretom (neo)liberalinog kapitalizma koji na klasnim osnovama deli današnje gradove do nivoa koji je nezapamćen još od sredine 19. veka. “Ako se svuda mogu naći različiti pokreti analogne vrste, razlog tome nije samo iz neke vernosti Lefevrovim idejama, već upravo zbog toga što su Lefevrove ideje, kao i njihove, došle sa ulica i iz predgrađa obolelih gradova”.[8]

          Paradoksalno, trijumf (neo)liberalizma i privatnog vlasništva u poslednje dve decenije omogućio je ponovno oživljavanje Lefevrove ideje prava na grad. Sve učestaliji sukobi između rada i kapitala odigravaju se upravo u formi borde za javne prostore u gradovima širom sveta. Predatorska logika privatnog vlasništva utemeljena na uvećavanju profita sve više zadire u one sfere društva koje su nam se samo pre par decenija činile kao nedodirljive od strane tržišta. Tako dolazi do ukidanja javnog školstva i zdravstva pristupačnog svima zbog potrebe daljeg ulaganja viška kapitala, kao i segregacije nižih slojeva stanovništva u “siromašne kvartove” zbog rasta cene rente. U kontekstu predatorske logike kapitalizma ni javni prostori, koji su do nedavno više ili manje bili u vlasništvu građana, nisu pošteđeni i iz ruku građana prelaze u privatne ruke stranih investitora ili domaće kompradorske buržoazije. Na ove napade kapitala pod okriljem države javljaju se snažni odgovori u obliku različitih društvenih pokreta koji nastoje da odbrane ono što je naše – grad.

Pravo na grad – praksa

“Ne da(vi)mo Beograd”[9]

 “Ali to će biti jedan velelepno, apsolutno moderno uređen grad! Potpuno novi grad u ovom delu Beograda i posebno će imati spoj sa Novim Beogradom preko starog Železničkog mosta koji ćemo pretvoriti u tzv. Zeleni, pešački most, na kojem ćete imati dodatnih sadržaja od šoping molova do institucija kulture… do svega drugog…Dakle, gde će pešaci moći da idu iz jednog u drugi deo grada, gde će moći naravno da uživaju u svim sadržajima. Tu smo predvideli i jedan hotelski kompleks za najznačajnije hotelske lance iz sveta koji budu došli kod nas i jednu zgradu koja bi postala novi zaštitni simbol grada Beograda! (Aleksandar Vučić, 2012)

      “Beograd na vodi” kao projekat Vlade Republike Srbije koji ima za cilj rekonstrukciju i izgradnju prostora u Beogradu poznatog kao Savski amfiteatar odmah nakon predstavljanja javnosti  doživeo je ozbiljne kritike od strane stručnjaka zaduženih za prostorna planiranja, kao i mnogobrojna negodovanja od strane građana. Kritike prostornih stručnjaka uglavnom su bile usmerene na tehničke nedostatke vezane za projekat, dok je većina građana (poučena negativnim iskustvom sličnih projekata poput Koridora 10) grada Beograda i čitave Srbije u “Beogradu na vodi” videla samo još jednu političku prevaru koja nije vredna pažnje. Ipak, određen deo stručne javnosti kao i ne mali broj građana angažovao se oko inicijative “Ne da(vi)mo Beograd” koja ima za cilj da spreči realizaciju projekta i podigne nivo svesti stanovnika Beograda o katastrofalnim posledicama koje ovaj projekat (u slučaju njegove realizacije koja je i dalje neizvesna) može da nanese gradu, a samim tim i njegovim grđanima.

          Inicijativa “Ne da(vi)mo Beograd“ pokrenula je i sopstveno glasilo sa istoimenim nazivom. Preko ovog glasila  javnost može da se informiše o najvažnijim pitanjima vezanim za projekat “Beograd na vodi”. Iako ova inicijativa po svojoj formi podseća na tipičnu građansku inicijativu lišenu klasnog sadržaja (otvorena borba za ukidanje klasnih odnosa između rada i kapitala) ona u svom korenu ima klasni karakter bez obzira na šaroliku ideološku profilisanost njenih učesnika. Borba za pravo na Beograd jeste klasna borba u kojoj nekada javni prostor koji je pripadao svim stanovnicima grada sada prelazi u ruke privatnih investitora. Uredništvo glasila “Ne da(vi)mo Beograd” koncipiralo je sopstvenih jedanaest teza po ugledu na Marksove Teze o Fojerbahu. Pokušaćemo ih dalje obrazložiti i izvući iz zagrljaja (neo)liberalnog diskursa kako bismo razumeli iz kog razloga bi borbu za urbane prostore trebalo da shvatimo kao klasnu borbu ako želimo ostati dosledni gradu u kojem živimo, odnosno sebi samima.

1. “”Beograd na vodi” je oličenje pogrešnog razvoja i treba ga napustiti”[10]

Kapitalistički društveni odnosi određuju pravac u kome će se društvo kretati. Nije reč o pogrešnom razvoju nego o razvoju samo jedne klase. Da bi se neko razvijao, neko drugi mora da degradira. U ovom slušaju se razvija i jača vladajuća klasa na račun degradacije radništva.

2. “Takav model razvoja sprovodi se već decenijama, a rezultat je porast nejednakosti i siromaštva. “Beogrd na vodi” je jedino specifičan po proporcijama i šteti koju će napraviti, kao i marketinškoj oblandi u koju je uvijen.”

Kapitalizam je utemeljen na nejednakostima, a samim tim i na siromaštvu. Da bi neko bio enormno bogat, neko drugi mora da skapava u bedi. Treba razumeti da se problem ne krije u nepravednoj preraspodeli bogatstva, već u samom načinu proizvodnje koji je karakterističan za kapitalistički ekonomski sistem.

3. “Prostorna i društvena segregacija uzroci su dubokih društvenih podela”

Duboke društvene podele, koje su prouzrokovane još dubljim protivrečnostima između kapitala (mrtvog rada) i (živog) rada, uzroci su prostorne i društvene segregacije.

4. “Grad ne postoji zarad reprodukcije kapitala nego ljudi”

Postoji međusobna povezanost između reprodukcije kapitala, grada i ljudi, ali ono što diktira tempo reprodukcije u međuodnosu kapital – prostor – ljudi jeste potreba za ulaganjem viška kapitala zarad njegove dalje oplodnje.

5. “Grad je mesto susreta, prostor u kojem se pojedinci i društvo formiraju”

Ako se neko svaki dan u svom kvartu susreće sa različitim oblicima nasilja, kriminalom, drogom, prostitucijom itd. da li od njega možemo očekivati da postane građanin?

6. “Grad mora nastajati iz potrebe i želje svih građana”

Ne postoji ni jedan razlog zbog čega stanovnici jednog grada ne bi imali jednake mogućnosti da učestvuju u građenju ambijenta istog. Osim prava na privatno vlasništvo.

7. “Grad je prostor stvarne slobode za sve ljude”

Sloboda je istisnuta sa gradskih ulica i jedino se može pronaći u zatvorenom i “toplom porodičnom ambijentu”. Ulice su sve opasnije, a opet, pod sve većim nadzorom onih koji “brinu” o našoj slobodi. Osloboditi ulice grada znači zauzeti ih; biti fizički prisutan tamo gde nas najmanje očekuju oni koji nas oslobađaju od sebe samih.

8. “Drugačiji grad zahteva i drugačiju politiku”

Da bismo uspostavili drugačiju politiku prema gradu prvo moramo uspostaviti drugačiji oblik politike na našim radnim mestima. Ako želimo da se odgovorno ponašamo prema našim ulicama i parkovima moramo se izboriti da se prema nama ,koji održavamo grad u životu, odgovorno i pravično odnose. Drugačija politika podrazumeva promenu svojinskih odnosa. Kada govorimo o svojini, govorimo o gradu. Da li je pravično da mi stvaramo ulice i parkove koje ne možemo koristiti, a da se u isto vreme našim građevinama dive samo oni koji su “u prolazu”?

9. “Ne pristajemo na šminkanje i sitne kompromise”

Reformistički zahtevi mogu da imaju snažnog efekta, ali samo na kratke staze. Pre ili kasnije vladajuća klasa će zbog ekspanzije kapitala biti prinuđena da se obračuna sa neposlušnicima. Kompromis jeste “opcija”, ali samo za niže slojeve. Za kapital kompromisa nema.

10. “Borba za gradove je borba za sopstvenu budućnost”

U kakvim gradovima bi želeli da živimo? Da li u gradovima koji su podjednako pristupačni svima ili nam postojeći sasvim odgovaraju? Da li nam možda to što ne možemo da zamislimo drugačiji grad od ovakvog kakav jeste govori o tome da smo se potpuno utopili u kolotečinu svakodnevice? Nismo, sve dok je utopija jača od ideologije.

11. “Grad će biti naš ako preuzmemo odgovornost za njega na svakom mestu, svakog dana, u svakom pogledu”

Ovde bi se još moglo dodati – “Budimo realni, tražimo nemoguće!”[11]

          Ako govorimo o našem gradu, govorimo o kolektivu. Ali, nema kolektiva tamo gde neko pokušava da živi na račun istog. Ko će želeti da doprinosi kolektivu ako samo mali broj njegovih članova ima od toga koristi? Ako pojedinac, pored “opšte”,  ne vidi i svoju ličnu korist u pripadanju kolektivu, pitanje je da li uopšte možemo govoriti o postojanju kolektiva. Sigurno ne možemo govoriti o homogenom kolektivu, o gradu kao organizmu. Pre bi se moglo reći da možemo govoriti o gradovima u gradu, kao što možemo govoriti o različitim sociologijama grada u sociologiji. Već dugi niz godina, praktično od svog nastanka, sociološka teorija pokušava da “pronađe” svoju paradigmu kako bi se svrstala u red “jakih” nauka. Naravno, ovo joj ne polazi za rukom zato što je društvena stvarnost koju želi da razume utemeljena na dubokim  protivrečnostima koje se mogu prevazići jedino u praksi, a ne u pukom teoretisanju. Ako ikada sociologija “pronađe” svoju paradigmu, to bi značilo da u društvenoj stvarnosti postoji samo jedan grad u kojem su svi njegovi stanovnici jednaki članovi te zajednice. Podrazumevalo bi se da niko nije vlasnik grada do njega samog.

Literatura:

1. Harvi, Dejvid, Pobunjeni gradovi: Od prava na grad do urbane revolucije, Mediteran Publishing, Novi Sad, 2013.
2. Park, Robert, On Social Control and Collective Behaviour, Chicago: Chicago University Press, 1967.
3. Lefevr, Anri, The Production of space, Oxford i Cambridge: Blackwell, 1992.
4. Lefevr, Anri, Urbana revolucija, Nolit, Beograd, 1974.
5. Lefevr, Anri, The Survival of Capitalism, New York, St. Martin’s Press, 1976.
6. Sociologija grada – rider, Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za sociologiju, Novi Sad
7. https://www.youtube.com/watch?v=_arnYeYIP5k
8. Ne da(vi)mo Beograd, Beograd, broj 2 godina II, mart 2016. godine

[1] Robert Park, On Social Control and Collective Behaviour, Chicago: Chicago University Press, 1967: 3.

[2] Henri Lefebvre, The Production of Space, Oxford i Cambridge: Blackvel, 1992, str. 91.

[3] Dejvid Harvi, Pobunjeni gradovi: Od prava na grad do urbane revolucije, Mediteran Publishing, Novi Sad, 2013, str. 31.

[4] Dejvid Harvi, Pobunjeni gradovi: Od Prava na grad do Urbane revolucije, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2013,  str. 35.

[5] Dejvid Harvi, Pobunjeni gradovi: Od Prava na grad do Urbane revolucije, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2013,  str. 17.

[6] U deo sveta o kojem govori Dejvid Harvi sigurno spada i Srbija s obzirom na proces deindustrijalizacije kroz koji je prošla u prethodne dve decenije.

[7] Manuel Castells, The urban Question.The marxist Approach, E. Arnold, London, 1997a., u Rider- Sociologija grada, Novi Sad, str. 114-115.

[8] Dejvid Harvi, Pobunjeni gradovi: Od Prava na grad do Urbane revolucije, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2013,  str. 15.

[9] Glasilo istoimene inicijative koja se bori protiv realizacije projekta „Beograda na vodi“.

[10] Antiteza “Beogradu na vodi”, Ne da(vi)mo Beograd, Beograd, mart 2016, str. 24.

[11] Grafit u Parizu napisan 1968. godine