Svetozar Marković – Srbija na istoku

srbija_na_istoku

Svetozar Marković

Srbija na istoku

Marković, Svetozar (1946). Srbija na Istoku. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske

Delo Srbija na Istoku predstavlja prikaz srpskog društva u uslovima turske vladavine, prati put do oslobođenja i samostanosti, a kroz sve te događaje Marković pokazuje slikovito kako se to odražavalo na narod i svakodnevni život, kao i na ekonomiju i politiku. Ja ću se u ovom prikazu knjige koncentrisati na one delove koji se odnose na selo i život u njemu, time se najviše može videti doprinos Svetozara Markovića socilologiji sela i sociologiji uopšte u Srbiji. U ovom delu takođe se vidi pomeranje srpskog stanovništva iz sela u grad kao i promene u poljoprivredi i organizaciji rada, što doprinosi boljem razumevanju kasnijih razvojnih puteva Srbije.
Treba napomenuti i to da se Marković oslanja na dela Leopolda Rankea kao ozbiljnog istoričara koji je između ostalog pisao i o srpskoj revoluciji, kao i na Nila Popova koga je Marković oštro kritikovao.

Prvo što treba napomenuti u vezi turske države jeste oštra razlika položaja muslimana i hrišćana. Muslimani su bili vlast, dok su hrišćani pripadali potlačenoj klasi. Država je bila podeljena na timare i spahiluke. Spahije su bili elitni vojnici turske carevine, bili su obavezni da ratuju na sultanov poziv, imali su pravo da uzimaju prihode od jednog ili više sela, pošto nisu imali prihode iz državne kase, a titula se prenosila nasledno. Spahije nisu mogle da teraju seljake na prinudan rad, nisu imali prava na svojinu i nisu mogli da sude. Posle spahija u hijerarhiji su janičari, oni su bili pešadija koja je čuvala carske gradove i dobijali su platu iz državne kase i bili su pod vrhovnom komandom Carigrada. Većina muslimana je pripadala vojsci a bili su izdržavani od strane pokorene raje.

Politička i administrativna vlast pripadala je paši. Pašaluci su mogli da se kupuju, a cilj paše je bio da što više sredstava izvuku iz potčinjene raje. Oni su bili obavezni da plaćaju carski danak u centralnu kasu, i da daju platu janičarima. Porez je bilo teško prikupiti jer nije postojao popis stanovništva, zato je pašaluk bio podeljen na nahije u kojima su muselimi bili zaduženi za prikupljanje poreza. Porez se sastojao iz carkog harača koji je plaćao svaki muški stanovnik stariji od 7 godina, postojao je kuluk , i porez u vidu sirovih proizvoda.

Sudsku vlast su sprovodili sveštenici – kadije, oni su uglavnom kupovali svoja mesta, od vrhovnog poglavara u istambulu. U svakoj nahiji postojao je po jedan kadija. Oni nisu imali prihoda, zaradu su im donosili sudski sporovi, bračni ugovori i ostale sudske parnice. On je morao da izvuče što veću zaradu od raje kako bi otplatio zakup za koji je unapred dao novac. Iz ovoga se vidi da su muslimani skoro svi imali neke zvanične položaje dok su potlačeni hrišćani bili oni koji su njih izdržavali, radnička klasa. Još jedna bitna stvar je ta da je turska vlast bila koncentrisana u gradovima i varošima, tako da su srbi živeli u selima, kojima su turci ostavili opštinsku samoupravu. Oni nisu imali direktnu vlast u selima i u njih nisu zalazili.
Opština je mogla da sama bira svoje starešine ali postajala je uzajamna odgovornost za porez koji je bio određen za celo selo. Odgovornost je bila uzajamna cak i po pitanju ubistva. „Ako je ubijen hrišćanin, Turci su u ime krvnine naplatili samo štetu što je ubijen jedan raja, jedan deo carskog imanja, uništen. Drugu kakvu kaznu turske vlasti nisu određivale. Samo selo moralo se sastati da izmiri ubicu sa porodicom ubijenog, da ne bi bilo dalje krvne osvete, jer bi selo nanovo moralo plaćati krvninu Turcima.“ (17)
Turci su imali posla samo sa seoskim knezom koji je morao kako zna i ume da prikupi porez.
Takvo uređenje je postojalo do dahija, za vreme dahija dolazi do promena, na mesto paše i muselima dolaze dahije i kabadahije. Opštinska samouprava se ukida, u svakom selu je uveden subaša sa grupom janičara koji su neposredno vršili vlast u opštini. Dahije su za razliku od paša počeli da prisvajaju zemlju kao i raju. Ovakva promena sistema nije trajala dugo jer je prekinuta srpskim ustankom. Ali Marković u ovom delu se vise koncentriše na institucije i načela koja su se ukorenila u narodu i nastavljaju život i u novoj srpskoj državi.
Još treba napomenuti da je crkvena i sudska vlast takođe promenjena, na mesto kadije dolaze vladike koje su na sličan način kupovali svoja mesta i prikupljali porez, a nekada su čak i pomagali da se raja drži u pokornosti.

Posle turskog osvajanja Srbije srpsko plemstvo je uništeno ostao je samo sloj seljaštva „do kojih se nije ni dotakla srpska vizantijsko-mletačka civilizacija XIV veka.“ (21). Najbogatiji trgovci i nahijski knezovi su živeli po selima. „U varošima su živele samo turske ulizice i narodne globadžije. Pravi Srbin bežao je što dalje od varoši u šume i gudure.“ (22). Zbog ovakvog načina života malo toga se menjalo i kada je turska vlast nestala srpski narod se vratio tamo gde je stao kada su turci došli.
Srpska porodica je imala strogo patrijarhalni oblik. On se ogledao u uzajamnosti u radu, potčinjenosti žena muškarcima i potčinjenosti mađih starijima. Glava porodice je obično najstariji član, on se stara o svojoj porodici, zadužen je za održanje porodice, i on je njen predstavnik vlastima. Ženidba i udaja su bile stvari koje odlučuju roditelji, oni ugovaraju brakove, deca se ne pitaju. Vlast roditelja nad decom je veoma jaka. Žena u porodici ima niži status od svih punoletnih muških članova, određeno poštovanje imaju majke naspram sinova, ali nikad toliko da one same mogu biti glava porodice ako postoje odrasli članovi.
Zadruga je bila osnovna ekonomska jedinica proizvodnje, ali ona je bila i odlika zajedničkog rada i življenja. Pojam zadruge je tada bio teško razdvojiv od pojma porodice. Porodično imanje je zajedničko i na njega imaju pravo svi članovi porodice dokle god su u zadruzi. Pojedinac je mogao da napusti zadrugu da bi se bavio određenim zanatom, ali nije mogao ništa iz nje da ponese sa sobom, pošto privatna svojina nije postojala, to jest kapital zadruge je bio zajednički i niko nije mogao da ima posebna prava na njega. Dešalavo se u nekim slučajevima da se zadruga deli i tek onda može da se odredi šta je čije. Podela rada u zadruzi je bila prirodna, svako je radio u skladu sa svojim mogućnostima, i poslovi su bili raznovrsni, to jest ista osoba je radila više različitih poslova u različitim trenucima. Podela poslova nije komplikovana, tako da starešina nije imao neku značajnu ekonomsku ulogu, već je bitnija bila moralna uloga. Dešavalo se da se uloga starešine prenosi na najstarijeg sina čak i pored živih stričeva ukoliko je starešina uživao određeni ugled i poštenje, koje se prenosi na sina. Sve zarade su išle u zajedničku kasu, svako je imao jednako pravo na prihode ali su se oni merili potrebama pojedinca. U slučaju ženidbe ili nekog slavlja, cela zadruga je snosila trošak.
Što se tiče ekonomskog aspekta, zadruga predstavlja prvobitnu asocijaciju za proizvodnju i potrošnju. Međutim ona se odlikuje time što proizvodi sama sve svoje potrebe tako da je samoodrživa, zanemarljiv je bio broj potreba koje su zadovoljavane proizvodima koji dolaze van zadruge. Zadruga proizvodi sve sama, ali razvitkom civilizacije i novih potreba njeno propadanje bilo je neminovno jer ne može podmiriti sve nadolazeće potrebe. Ali jedan aspekat je blizak ekonomskom idealu a to je da se svi proizvodi dobijaju iz prve ruke nema preprodaje.
Zadruga pored unutrašnje kooperacije ima veze sa drugim zadrugama, postoje određeni oblici međusaradnje više zadruga. Kada su poljski radovi u pitanju, zadruga obično nema dovoljno kapaciteta da sve sama uradi na vreme, tada se pozivaju članovi drugih zadruga u pomoć, to se naziva moba. To je rad bez ikakve naknade, jedino je domaćin dužan da obezbedi hranu i piće svim radnicima. Moba je vid uzajamnosti porodica i svako ko pruži pomoć očekuje isto za uzvrat u nekoj nuždi. Pozajmica je rad na zajam, tu se dogovara tacno kada ce se rad uzvratiti. Spreg je pomaganje stokom tokom oranja. Spreg se obicno pozajmljuje siromašnijima, a odužuje se slično kao i kod pozajmice. Ovakvim ispomaganjem se izbegava najamništvo koje je temelj proizvodnje na zapadu.
Pored ovakvih institucija gde se rad pojavljuje kao zajednički fond, opštinska zemlja je zajednička svojina, svaki član opštine ima pravo da je koristi koliko i ostali. Ali ni jedan član je ne može prisvojiti, zadužiti ili prodati, što podseća na organizaciju zadruge, gde svi imaju jednako pravo na korišćenje ali niko ne može ništa prisvojiti ili prodati. Jedino su postojali slučajevi kada se nekom članu opštine uz pristanak ostalih članova dodeli deo zemlje, što se obično radilo u velikog siromaštva neke porodice. Opština je zapravo bila politička jedinica srpskog naroda.
Ovakva organizacija rada i života omogućavala je srpskom seljaku da zarađuje približno koliko i radnička klasa na zapadu ali uz totalno drugačiju organizaciju, što naravno utiče na razvoj ličnosti i društvene odnose. „ U srpskom patrijarhalnom društvu ne beše nikada prostitucije, ni pauperizma, u kojima trule hiljade ljudi na zapadu; u srpskom narodu veselje se nikad ne pretvara u pijanstvo od čega boluje radnički svet na zapadu, a ljubav se nikad ne pretvara u razvrat.“ (32) Postojala je određena uzajamnost u odnosima među ljudima u opštini, ona se ogleda u ispomaganjima u određenim situacijama. Ako se rodi dete u kući prijatelji i poznanici donose povojnicu, ona predstavlja prvu pomoć koju novom članu čine pripadnici opštine. Ako se neko ženi, svatovi nose uzdarje koje predstavlja pomoć u svim kućnim potrebštinama za novo domaćinstvo. U sličaju da je neko bolestan donose mu se ponude. U slučaju da je starešina bolestan ili neki bitan radnik, rodbina i komšije smatraju obavezom da pomognu toj porodici u poljskim radovima. Takođe ako deca ostanu siročad, kumovi, rođaci ili komšije ih uzimaju kao svoju decu. Kao kontrast ovome Marković navodi samohranost i usamljenost u zapadnom svetu, koje moralno najviše ubijaju narod. Takođe repetativni poslovi i otuđenost od rada na zapadu je u kontrastu sa raznovrsnim poslovim kojima se bave članovi zadruge. Ali treba napomenuti da je i zapadno društvo imalo svoju patrijarhalnu fazu i ona je propala, ono što treba izvući iz ovoga je to da patrijarhalno društvo i kapitalističko proizvode drugačije ličnosti i društvene odnose.

U borbi protiv Turaka u srpskom narodu su se izdvojili pojedinci koji su bili vođe te borbe. Oni su uživali ugled poput glave porodice pošto u patrijarhalnom društvu je taj vid moći bio najpoznatiji. Tako da su vođe ustanka uživale gotovo apsolutnu vlast. Cela Srbija je bila poput vojničkog logora, a narod spremna vojska koja čeka zapovesti svojih vođa. Ukinuti su naravno neki porezi, carski harač i kuluk, a desetak u žitu se i dalje davao samo ne spahiji već je sada išao u opštinske koševe .
Političko-administrativna vlast je bila organizovana tako da su vojvode bile zadužene za određene oblasti sa time što nisu imali nikakvu sudsku vlast, a sovjet je bio vrhovna vlast nad vojvodama. Vojvode su vršile izvršnu vlast. Načelo sovjeta je bilo patrijarhalno-demokratsko tj. zamisao je bila da svaka nahija izabere jednog svog predstavnika a da vrhovna vlast bude sovjet. Vojvode nisu htele da priznaju vlast sovjeta već su hteli da sovjet bude samo najviše sudsko telo. Sovjet je kako kaže Marković bio narodno telo a ne velikaško i pokušavao je da obuzda ovlašćenja nekih velikaša. Sovjetska kuća u određenoj nahiji bila je otvorena svakom čoveku iz te nahije, ljudi su mogli odsesti nekoliko dana tu ako imaju posla sa sovjetom ili u slučaju nekog lečenja. Sovjet je bila prva demokratska institucija oblikovana u narodnom patrijarhalnom duhu. Posle 1807. godine u nahijama su postavljeni sudovi, sudije su birali stanovnici nahija, narod je mogao čak i vojvode da tuži i vojvoda je morao da se pojavi na suđenju. Ukoliko je neko nezadovoljan presudom mogao je da se žali sovjetu.
To su bili začeci demokratske Srbije, ali je ratovanje sa Turcima uzdizalo značaj vojvoda i vožda. Oni su se obogatili pljačkom u ratu i mogli su da izdržavaju svoje ljude tako da su mogli u skupštinama da izglasavaju ono što im je volja jer su imali svoje ljude u njima. Ratovanjem u Srbiji se stvorio privilegovani stalež koji se borio za vlast a interesi naroda su postajali periferni. Vožd je dobijao sve veću vlast, a saradnja sa Turcima ojačavala je njegov položaj. Neću se ovde osvrtati na političke poteze i intrige kojih je bilo u borbi za vlast, već  je po mom mišljenju primarna tema odražavanje tih događaja na život naroda, jedan pogled odozdo na društvo koje je Marković lepo naslikao.

Posledica borbe za vlast bila je apsolutistička moć kneza Miloša koji je državnu kasu koristio kao svoju, i svuda postavio za činovnike svoje ljude koje je on plaćao iz „državne“ kase. Srbija je mogla krenuti putem demokratije a umesto toga krenula je putem monarhije i apsolutizma. Donošenjem ustava uveden je birokratski poredak, a navodne demokratske ideje ustava su bile zanemarene u odnosu na druge odrebe koje su se odnosile na upravljanje državom. Izrabljivanje naroda se nastavilo i nakon oslobođenja samo su turci zamenjeni domaćim eksploatatorima. Počelo je da se gubi uzajamno ispomaganje u opštinama, počinje svako za sebe da se bori kako bi prigrabio što više. Samim tim menja se i ekonomska i društvena slika Srbije.

Nakon oslobođenja od turske vladavine, Srbi su mogli da uvećavaju svoje bogatstvo bez straha da to neko primeti, iako su porezi i dalje bili veliki. Pružila se napokon prilika za ekonomsi razvoj, izvoz sirovina je počeo da se povećava, seljački rad bio je više isplativ, a opštinsku zemlju su svi zajedno obrađivali. Varoši su počele da se pune srpskim stanovništvom, pošto su do tad u njima živeli Turci. Oni koji su se pretežno bavili poljoprivredom sada počinju u varošima da trguju i da se bave zanatima pored poljoprivrednih delatnosti. Imućni srpski trgovci koji su do tada živeli po selima sada se sele u varoši. U varošima je počelo da se akumulira bogatstvo, a najplaćeniji su bili činovnici pošto se većina državnog bogatstva trošila na varoši. Međutim domaća proizvodnja nije mogla da zadovolji varoške potrebe, pa je uvozna roba počela da se širi, koju su naravno trgovci donosili, tako da su najpoželjniji poslovi tog vremena bili trgovac i činovnik.
Osećaj uzajamnosti i saradnje je zaminio preduzimački duh, samim tim zadruge počinju da se dele i propadaju. Takođe tome je doprineo prestanak straha od Turaka koji je u nekom vidu držao ljude povezanima. Partijski članovi su dobijali delove opštinske zemlje, pa su partiski prevrati i intrige povećali rascepljenost naroda i povećavali želju za prisvajanjem i grabljenjem. Organizacija rada se promenila, do tada je zadruga zadovoljavala sama svoje potrebe, sada je morala da proizvede višak proizvoda koje će prodati kako mogla zadovoljiti sve potrebe. Zato poljoprivrednici nisu mogli da zarade koliko i trgovci, a čak i ako je rodna godina to ne znači da će seljak više zaraditi, jer što je više proizvoda na tržištu to je manja cena. Sve vrste ispomaganja u zadrugama su nestale, svaki pomoćni rad se napljaćivao u vidu nadnice.
Život seljaka je bio svakako teži, jer su oni izdržavali napredak koji se dešavao u varošima. Nastala je konkurencija umesto saradnje, svi su gledali da se što bolje pozicioniraju u novom slobodnom društvu. Kako kaže Marković cilj je bio da se što više zaradi uz što manje rada. I u varošima situacija kreće da se menja, pošto se uvoz povećava, strani proizvodi postaju jeftiniji od domaćih pa su neki zanati počeli da odumiru. Ovakva situacija išla je u korist trgovcima, tako da su zanatlije morale ili postati trgovci ili su morali da se vrate poljoprivredi. Pored zanatlija takođe je stradala kućna proizvodnja određene robe, koja je mogla da se nabavi jeftinije iz inostranstva, a i činovnici i ugledni varošani su preferirali uvoznu robu. Još jedna od stvari koja se javlja po varošima je stid od rada kako kaže Marković, jer su činovnici navikli na lagodan život bez fizičkog rada.
Ono što možemo zaključiti je da je seljaštvo bilo ugroženo ovim napretkom, jer se od njih izdržavala cela država, a nije postojao državni interes da se unapredi poljoprivredna proizvodnja. Uvoz je postajao veći od izvoza tako da je Srbija upala u deficit i morala je da zajmi novac. Srbija se uključila u evropsku ekonomiju, ali sa malo toga da ponudi, a problemi koji su zahvatali razvijena kapitalistička društva počeli su da pogađaju i Srbiju. Počelo je da se javlja siromaštvo, pojavljuju se društveni slojevi i razlike među njima. Srbija je počela da primenjuje kapitalizam na društvo koje je takoreći izašlo iz srednjeg veka. Ove promene su bile nagle i teške po narod. Srpsko stanovništvo je iz jednog stanja jednakosti, stvorilo jako brzo, staleže i slojeve, promenili su se naglo i društveni odnosi, organizacija rada, birokratija je uvedena i stvorena monarhija. Srbija je za nekoliko desetina godina prošla transformaciju koju su zapadna društva vekovima radili. Kada su ovako duboke promene u pitanju naravno da se ne može za kratko vreme uspostaviti stabilan i održiv sistem, što Marković i kritikuje u ovom delu.

Svetozar Marković je u ovom delu prikazao dve Srbije, Tursku i slobodnu. Najveći kvalitet ove knjige po mom mišljenju je ta što pokazuje tranziciju iz patrijarhalnog srednjovekovnog društva u moderno društvo po ugledu na zapad. Ova tranzicija je morala da se odigra jako brzo jer je Srbija dosta kasnila za razvijenim zemljama. Kako i sam Marković kaže to je proces kroz koji su prošle sve moderne civilizacije. On je takođe hteo da pokaže da je Srbija posle oslobođenja od Turaka imala dobar temelj za izgranju novog demokratskog društva na temelju patrijarhalnih odnosa, ali kao što znamo to se nije tada desilo. Poredeći Tursku i slobodnu Srbiju vidimo da se patnja seljaštva samo nastavila ako ne i produbila, samo su se izdigli privilegovani slojevi. Srpski narod je bio složan i uzajamnost je postojala sve dok je postojao lik neprijatelja (Turci), kada se to izgubilo taj osećaj uzajamnosti se izgubio, čini se da je narod složan samo kada je spoljni neprijatelj u pitanju, prema unutrašnjim neprijateljima naroda nema nekog organizovanog bunta. Ta nova sloboda dozvolila je najmoćnijima da se izdignu u narodu i da se obogate i zavedu svoj režim i organizaciju države, gde je seljaštvo moralo da izdržava besposličarski sloj birokrata i činovnika. Ovo Markovićevo delo može mnogo toga da nas nauči i o današnjem stanju Srbije jer se koreni nekih današnjih problema srpske države nalaze baš u periodu koji on opisuje.

Marko Arsić

Advertisements


Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.